حد الخمر
Alija, radijallahu anhu, rekao je: “Kada bi bilo ko umro zbog kazne koju izvršim nad njim, ne bi mi teško palo, osim kada bi umro pijanica, i tada bih, zaista, za njega platio krvarinu, i to stoga što Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nije u vezi s pijanicom precizno odredio (određeni broj udaraca).”
عن علي بن أبي طالب -رضي الله عنه- قال: «ما كنتُ لأقيمَ حَدّاً على أحد فيموت، فأجدَ في نَفسِي، إلا صاحب الخمر، فإنه لو مات وَدَيْتُهُ، وذلك أن رسول الله -صلى الله عليه وسلم- لم يَسُنَّهُ».
شرح الحديث :
Alija, radijallahu anhu, kazuje: “Ne bih se ni ražalostio ni pokajao kada bih nad nekim izvršio fiksnu kaznu, pa on umro od posljedica kažnjavanja, osim kada bi se to desilo sa pijanicom. Kad bi on umro od posljedica kažnjavanja, ja bih odredio da njegovi nasljednici dobiju krvarinu iz državne blagajne zato što je kažnjavanje prevršilo mjeru propisanu šerijatom. Inače, najblaža propisana kazna, kada je riječ o količini i načinu izvršavanja, jeste kazna za pijanstvo. Iz navedene predaje razumije se da Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nije precizno definirao kaznu za pijenje alkohola, nego ta kazna spada u domen ta’zira – kazne koja nije šerijatom precizirana, tako da kadija uzima u obzir okolnosti i sam određuje kako će kazniti počinitelja, pa ako onaj nad kojim se izvršava kazna za pijenje alkohola umre od posljedica kažnjavanja, tada nije potrebno isplatiti krvarinu. Alija, radijallahu anhu, iz opreznosti je prakticirao isplaćivati krvarinu u ovom slučaju, a drugi ashabi smatrali su da krvarinu ne treba isplaćivati.